Заклела се земља рају да се све тајне дознају.
Рат у Босни се завршио, и будалаштине са ЦННова, ББЦјева, ХТВова и осталих ТВБиХова нису више могле да опстану. Нестале су стотине хиљаде силованих муслиманки, десетине хиљада њихове дјеце зачете силовањем, стотине хиљада убијених муслимана. Агресори Срби људождери су такође нестали, постали су оно што су увијек и били, становници своје земље коју су били присиљени да брани, никакви монструми. Није било могуће дуго крити ни остале жртве злочина, прије свега муслиманских формација, муџахедине главосјече у њиховим редовима и највеће босанскохерцеговачке градове етнички детаљно очишћене, баш од стране тих мултиетничких Бошњака „бранитеља Босне“. Мјеста под контролом „мултиетничке Армије БиХ“ показала су се као етнички најочишћенија, обично уз гнусне злочине.
После првих избора, а богме и сваких следећих, показало се колико су смијешне квислиншке креатуре које су изигравале представника Срба и Хрвата, тзв. „Алијини Срби“ (или Хрвати) и да подршку народа имају ствараоци Републике Српске и Хрватске Републике Херцег Босне.
Појавила се истина – у Босни се водио грађански рат, са злочинима са све три стране, са етничким чишћењем на све три стране, због жеље муслимана да владају цијелом Босном и обесправе босанскохерцеговачке Србе и Хрвате у сваком погледу. Завршио се тиме што нису успјели.
То је требало спријечити под хитно.
Па нису државни амерички и британски медији и фондови плаћали квислинге по Београду и ПР агенције по цијелом свијету да би сад одједном нестало приче о Караџићу људождеру који једе малу дјецу и Младићу крвавом злочинцу.
Било је потребно нешто ново, нешто о чему ће се стално причати, нешто око чега ће се правити бука да утиша све истине.
Издвојен је један од многих злочина у Босни, поприлично нерасвијетљен. Рецимо, ИДЦ из Сарајева, НВО која је истраживала имена и околности погибије свих жртава рата у БиХ никада није изнијела тачне податке: гдје и како је погинуло колико Сребреничана, колико је убијени у борби, колико је убијено у периоду 92-95, колико приликом пробоја према муслиманској територији. Узет је број до 8000 и форсиран преко медија. Проглашен је за највећи ратни злочин у Европи после Другог свјетског рата, једини геноцид у Европи после Другог свјетског рата, и почела је његова злоупотреба у пропагандне сврхе, као што су сличне коришћене током цијелог рата.
Прича о једној страни која је зликовачка сад је добила нови замах и нови лажни основ – да, било је злочина, али само су Срби починили геноцид. Наравно, Хашки суд је донио потребну пресуду којом ће се махати као аргументом пресуђене ствари. Нема дискусије, ако је тако пресудио Хашки суд, остали дијелови америчке машинерије ће се потрудити да се та пресуда протумачи, рашири и објасни као нешто најнепорецивије донесено од стране најпоштенијег суда. Оно што је негирано Србима од 92, право на самоопредјељење и право на одлучивање о својој судбини, сад се негира „због геноцида“.
Хегемонистичка бошњачкомуслиманска политика која је довела до распада и крвавог рата у БиХ никад није поражена, никад се није суочила са својом кривицом за рат, никад није натјерана да се суочи са злочинама својих јединица, било домаћих било арапских које су довели. Зато никад није ни престала.
Сребреница је постала нови изговор, зашто имамо право да отемемо Србима њихову земљу, имања и домове, зашто имамо право да их обесправимо, да им се осветимо, да радимо шта нам воља.
Наравно, исти аргументи се користе и за прикупљање гласова за екстремистичке бошњачке странке, двадесет година после рата, како народ не би примјетио огромну незапосленост, кризу, неимаштину и исељавање, двадесет година после рата.
Али оно што треба изучавати је – зашто се пропаганда бошњачкомуслиманских екстремиста у Србији раширила и примила више него по самој Босни.
Процес уништавања Србије изнутра препуштањем исте квислиншким „невладиним организацијама“ које плаћају стране владе траје већ годинама, а право на тумачење дешавања деведесетих су одавно резервисали за себе. Већ годинама разне „НВО“ воде кампање „суочавања са злочинима“, обавјештавања српске јавности, све у свему, ширења муслиманске/албанске/хрватске/америчке пропаганде (рјечју: коалиционе, империје и федерата).
Како би се упркос свим доказима задржала слика о злим Србима и добрима свима осталима, прича о Сребреници мора да се рашири. Како се Србија не би борила за истину и своје интересе, најбитније је уништити Србију изнутра.
Моћ и раширеност Другосрбијанских квислинга у Србији знамо, контрола медија од стране истих оних амбасада које контролишу „НВО“ је чињеница, како су истренирани за индоктринацију знамо, толико су добри да их плаћају да иду по десетинама земаља и обучавају тамошње „професионалне револуционаре“ како да загосподаре јавним мнењем.
Пошто је држава Србија одбијала да се позабави систематски ратним злочинима, то су урадиле „НВО“. И фама о Сребреници је створена и завладала. Да не би био клерофашиста, мрачњак из деведесетих, поборник убијања дјеце, мораш да осудиш Сребреницу, и да признаш да је то био геноцид! И онда то крене, од скупштине Србије, преко тв емисија којекаквих кокошки типа Оливере Ковачевић, преко радио емисија, веб сајтова, Пешчаника и Иницијатива младих за људска права, Лабриса и ЈУКОМа, округлих столова, предавања, перформанса на трговима градова Србије, пешачења од Шапца до Сребренице, вожњи бициклима од Београда до Сребренице до квазисатиричних сајтова типа Њуз или Тарзанија.
И одједном, добили смо фенси ђеносајд.
Свака љубитељка Егзита из Ужица, сваки допола излијечени наркоман из Зрењанина, свака млада активисткиња за ова или она права, сваки полуидиот који није у стању да разликује Босну и брескву, сви су спремни да се часном мајком закуну да је у сребреници био ђеносајд а да није не био ђеносајд.
Прича о „геноциду“ из Сребренице постала је модерна као Џастин Бибер, ниси ин ако не гледаш „Парове“ и не лелечеш над 28. Дивизијом, не волиш Обаму ако не мрзиш Караџића. Бојовници Насера Орића одједном постадоше Ане Франк.
Појма нема просјечан геноцидопризнавач у чему се огледа посебност те правне формулације, на каквим климавим ногама стоје све те теорије о осам хиљада, али то није ни битно. Битно је дићи фрку, битно је причати, јер никакав деманти нема снагу милион пута поновљене приче. Нема те будале од Хоргоша до Драгаша којој није из срца и душе стало да се призна да се у Сребреници десио геноцид а не неки други обични ратни злочин. Већина њих вјероватно не зна ни да се у самој Сребреници и није десио никакав злочин, осим оних над заробљеним Србима, већ на путевима од Сребренице до бошњаче територије. Али им је јако стало да се то назове „правим“ именом – геноцид.
Јер ако нема геноцида, нема новог пљувања по РСу, нема нових аргумената за стару политику босанских муслимана и њихових господара. Не знају то телад која понављају „геноцид“, знају они који ту кампању спроводе и организују по Србији.
Свака полуписмена будала из локалних медија у Србији ће се потрудити да докаже своју „напредност“ и „свјетскост“ признајући геноцид, признајући нешто о чему нит шта знају нити их детаљи интересују. Јер признаје се да би се било у тренду, да би се показала ширина схватања и спремност за европску унију дембелију, промјена менталитета и одсуство средњовјековља. Објављиваће на својим порталима, фејсбук страницама, твитер налозима са одушевљењем акције професионалних акцијаша који иду у Сребреницу да се поклоне „невиним жртвама геноцида“.
И тако су захваљујући напору десетина људи и милионима америчких долара дјеца по Србији постала саучесници Бакира Изетбеговића и његових господара.
Не занима их шта о томе мисле Срби из Републике Српске, који врло добро знају чему служи сво то оргијање и галопирање преко гробова да се каменом докачи премијер Србије – оправдању наставка агресивности етнички очишћеног Сарајева на преживјеле немуслимане у БиХ.
Да су хтјели помирење, консултовали би све стране из рата кад су писали резолуцију. Да су хтјели да се та резолуција усвоји, усагласлили би је са свим чланицама СБ УН.
Овако је остало што јесте – англоамеричка свињарија с циљем подршке екстремистичкој ИСИЛовској политици Бакира Изетбеговића у Босни преко злоупотребе једног ратног злочина и игнорисањем свих осталих. Опет се враћа прича из деведесетих, Срби злочинци починиоци геноцида, сви остали анђели који су само бранили своју земљу.
Сваке године недељама око 11. јула муслимански екстремни политичари преко својих медија шире мржњу, позивају на освету, пишу о својим жртвама и побједама, злочинцима, геноцидашима и агресорима, подржани са запада.
А балавурдија широм Србије која о Босни зна ћевапе на Башчаршији и која напуни Београдску арену кад јој дође „Дубиоза колектив“, Група чији је лого човјечуљак са беретком и грбом муслиманске војске, крене да понавља мантре зелених фанатика из магловите котлине подно Требевића.
Немају ни толико мозга ни поштовања да провјере шта о свему томе мисле Срби из Републике Српске, њихов народ. Довољно је оно што им кажу амбасадори господари београдских „НВО“.
Са толиким процентом идиота и безумних папагаја-понављача Србија не мора да брине за своју будућност. Јер може лако да се види каква ће бити, како би се у Босни рекло, црна, без имало бијела.
