Панчићева мржња и синдром Видкуна Квислинга

Панчићева мржња и синдром Видкуна Квислинга

Горан Гаврић, 28.10.2016.

Има она добро позната прича о квазиновинарима и аналитичарима које сви антисрпски медији објављују и питају за мишљење, мада остаје мало мистериозно ко је умро па су они постали највећи стручњаци, најпозванији за питање и најдражи за објављивање.

Ок, није мистериозно, ако знаш какав резултат хоћеш, знаш мајстора који ће тај резултат да ти да, тог мајстора зовеш. Односно, кад хоћеш антисрпску свињарију какве би се постидјели аутори каквих "Вијести уммета" и сличних гласила ИСИЛа, зовеш неког другосрбијанског аутора. А пљување Републике Српске што гнусније и што горе је један од омиљених спортова у тим круговима. Један од истакнутијих такмичара у пљувању преко Дрине је наравно Теофил Панчић.

Ево и линка до текста: http://www.slobodnaevropa.org/a/rs-odlikovanja-zlocin/28077684.html

Наручила Слободна Европа (чија се уређивачка политика на српском језику под командом ратне сарајевскомуслиманске школе не разликује од уређивачке политике муслиманске телевизије из 93) текст о прослави 25 година Народне скупштине Републике Српске и повељама и захвалницама том приликом додијељеним. Извођач радова познат и поуздан, са искуством и реномеом, па ајмо мало непрерађене пропаганде из 92. и 93, формиране на темељима оне загребачке из 91, из истог оног Загреба из ког је Панчић побјегао, Срби злочинци, Српска злочиначка, Караџић монструм, Алија највећи син босански бранитељ мултиетничности и сличних болештина.

Прво, на српском се "правомоћно" каже "правноснажно" Теофиле.

А онда ајмо: логично да је РС одликовала "злочинце" јер РС нису ни основали Ганди и Дилан (Боб, не Меккеј) а није ни основана на "њиховим начелима, напротив".

И онда почиње стара пјесма: ратни злочини, етничко чишћење, присилне миграције, злостављање мањина... "РС је настала на таквој подлози и ту помоћи нема", "кршењем људских и Божијих закона".

Довољно за квислиншки хонорар, јудине шкуде и задовољство наручилаца посла из Вашингтона виа Праг. Наравно, да би се попунио простор мора да се разради.

И ето по милион пута поновљене приче маестрално описане у филму "Ничија земља": ко је почео рат. Онај ко више пута напише и објави текст о својој верзији рата побиједио је ваљда.

Тако је дакле разбијање СФРЈ и формирање муслиманско-хрватске државе у БиХ било у складу са људским и Божијим законима, а борба за опстанак (у) СФРЈ и борба за формирање српске државе у БиХ против тих закона, чији је тумач Теофил Панчић, како рече Ратко Дмитровић, улични продавац новина из Загреба.

Тај "прљав посао" одбране српског народа у БиХ, тврди Панчић, би "некако сви да забашуре". Да, тако је, онај ко хоће нешто да забашури организује прославу на којој додијели повеље и захвалнице, то је типичан вид забашуривања.

Даље Панчић пише:

"Ево рецимо једноставног квиз питања, како је настала Република Српска? Лепо, српски народ је тако пожелео а његови представници следили су вољу народа. Чиста правно-политичка ствар, базирана на писаним и неписаним законима. Само што у пракси, ето, уопште није било тако. Да би се стање на терену довело у склад с "политичком вољом", маљ бруталне етничке сегрегације морао је да ради пуном снагом, на веома широкој скали, у подугачком временском периоду

Наиме, данас многи заборављају, а ови млађи ваљда ни не знају, да све до рата никаквих "етничких" територија нигде у Босни и Херцеговини није било – ни бошњачких, ни српских ни хрватских. Премиса или догма управо оних које је високи дом сада тако дирљиво похвалио била је да за Босну нема среће док се не подели. Ако неће или не може сама, треба јој "помоћи". Једини начин да се та тлапња оствари био је да се "етничке територије" прво дословно измисле, а онда да се отелотворе, макар огњем и мачем. И да се, јасно, повежу у парадржавну творевину која ће бити што је год могуће етнички "чистија", и која ће с остатком Босне и Херцеговине имати само минималну и формалну везу, тежећи томе да се и она раскине. Након што је посао (пре)успешно обављен, о њему влада својеврсна омерта: не питајте за "први милион", ове остале ћемо вам радо показати."

Е па, овде се већ види да се посао отаљава, много пута ваљда обрађивана тема па и Теофилу досадило помало озбиљно да се упушта. Не помиње Теофил да је постојала једна земља звана Југославија, јер то некако квари једначину како су "Срби одједном одлучили да створе РС" па кренули да зло чине, зато што мораш да споменеш да су прво Хрвати а богме и босански муслимани "пожелели" своје државе а њихови представници следили воље народа. Хрвати и босански муслимани покренули су "маљеве" сегрегације и довођења у ред "стања на терену" које им је сметало, односно постојања "високореметилачког фактора", народа који се противио разбијању своје земље Југославије. Прескочио је Теофил стварање ЗНГ, ТОБиХ, ПЛБиХ, Зелених беретки, овладавање СДА и ХДЗа МУПом СРХ и СРБиХ, јер ето, то се не уклапа у причу "дошли луди Срби, починили злочин и направили своју државу на туђој земљи".

"Етничких територија није било", вели даље Панчић. А чега је било? Па било је АВНОЈевских граница, које су се ваљда, слиједећи причу о "Божјим законима", спустиле с неба Јосипу Брозу 45, које су се једине морале поштовати. Џаба што је у БиХ живјело 33% Срба (пад са 44% из 1953), у Босни није постојало ништа њихово. Постојала је само од Броза створена социјалистичка република БиХ, које је ваљда владар био Алија Изетбеговић, а све у тој БиХ припадало је њему и његовима.

Наравно да је у БиХ и прије рата било доминантно етничких територија, и српских и хрватских и муслиманских, као и мјешовитих, али што је најважније, у Босни су постојала три равноправна и јако бројна народа који су имали право на равноправност. Нису Срби покренули ни распад Југославије, нити су у том распаду одлучили да муслиманско-хрватска коалиција преузме цијелу БиХ, већ ХДЗ и СДА. У том распаду, Срби у БиХ су имали право на равноправност, слободу, и зашто не, кад је већ постало јасно да другог пута нема, и своју државу. По изврнутој логици муслиманских пропагандиста (значи и Теофила Панчића) - пошто у Босни није било "доминантно етничких територија" (а било је), стога 1.366.000 Срба није живјело нигдје, није имало ништа своје, и морали су да се потчине Алији Изетбеговићу. Ако би случајно неки Срби у свом мјесту у ком живе као народ хиљаду година одлучили да то не ураде, онда је то "измишљање, стварање и отимање" ваљда туђе територије. Јер, ако ништа у Босни и Херцеговини није српско, што је Теофилова теза, онда они нигдје ни на шта немају право, а свугдје гдје успију да опстану и формирају своју власт, то је отимање и злочин.

Истина је наравно другачија - не постоји никакво забашуривање или "омерта о првом милиону" односно настанку Републике Српске - истина је јасна и лако доступна. Када је бивша СРБиХ престала да функционише и када је хрватско-муслиманска коалиција везала барјаке и одлучила да узурпира власт и територију СРБиХ - Срби на то нису пристали, прогласили су своју власт, своју републику и то на територијама на којима су живјели. Када је почело оружано отимање о територије, Срби су одлучили да не чекају као 1941. већ да се бране. Да је та одлука била исправна показује чињеница - гдје нема Републике Српске, тамо више нема ни Срба. Територије које је запосјела муслиманска војска данас су етнички "најчистије" у БиХ. Број протјераних Срба и Хрвата са тих територија укупно је већи од броја протјераних са територија које су контролисали ВРС и ХВО. Египат данас има већи проценат православаца него територије БиХ под бошњачком доминацијом, а прије ИСИЛа вјероватно и Ирак, Сирија несумњиво.

Што се тиче Теофилове друге "светиње" - везе са "БиХ" (читај бошњачко-хрватским политичарима и властима у Сарајеву), по њему велики је гријех ако су оне што слабије. Наравно, после разбијања Југославије, разбијања СРЈ, чак и отимања Косова од Србије, остаје питање - зашто би уопште Срби из Републике Српске имали жељу за неким јаким и блиским везама са онима који нису одустали од својих ратних циљева - њиховог уништења?

По ријечима аналитичара Панчића, Додик је само "настављач злочиначке политике". Оне политике која не дозвољава апсолутистичку власт сарајевских ага и бегова над рајом сигурно јесте.

Објашњење ове тезе је следеће:

Зашто неумитно? Зато што га је у том правцу гурала сама чињеница да управља творевином етничког чишћења и ратних злочина, којој нити један од темеља није оспорио – ни њено унутрашње устројство (тј. моноетнички ексклузивизам) ни њен још 1992. засновани положај у односу на БиХ и на Србију. Није довољно помпезно се назвати "социјалдемократом" да би се стварно и делатно разликовао од оних који су свесно посегнули за злочином не би ли остварили политички циљ који се – поновићу колико је год пута потребно – на неки другачији начин није ни могао остварити.

Идемо редом:

- РС није творевина етничког чишћења и ратних злочина, већ слободно изражене воље свог народа за слободом, самоуправом и потребе за заштитом права и биолошког опстанка.

- шта је "моноетнички ексклузивизам" није објаснио - поштовање права Срба вјероватно.

- положај у односу на БиХ и Србију Републици Српској нико не треба да "оспори", Република Српска има своје изабране представнике који о томе одлучују. Као велики демократа, Теофил наравно попут својих сарајевских господара заговара да Републику Српску велике силе силом преуреде по њиховим фашистичким сновима.

- Теофил није никакав врховни пресудилац о томе ко је "социјалдемократа". То што се неко залаже за слободу, равноправност, референдум, поштовање равноправности, равноправне заступљености у одлучивању и запошљавању сигурно није антисоцијалдемократско. Зазивање фашистичких диктатура које ће "уредити" РС пак јесте.

- ма колико пута Теофил поновио, наравно да се циљ могао остварити без рата и злочина - Лисабонским споразумом нпр, који су прихватила сва три народа, па се онда Алија чудно предомислио после боравака у САД и ћаскања с Вореном Цимерманом.

Шта је закључак? Док је новца биће и срамотних текстова који шире мржњу према српском народу. И то писаних у Србији, да би им се дао неки привид "самокритичности" и "објективности" ваљда. Срамне су појаве попут Теофила Панчића, његова мржња према Србима из РС и самој Републици Српској, његово ширење бошњачкомуслиманске ратне пропаганде.

Прича о "злочинцима" је више прича о срамотном Хашком трибуналу за бившу Југославију који је истини, правди и помирењу нанио више штете него користи, посебно осуђивањем аутоматски по страначкој припадности а скоро и националној.

Слобода и равноправност ће остати заувијек циљ српског народа у Босни и Херцеговини.

А докле ће Слободна Европа објављивати текстове који шире мржњу према Републици Српској, то је већ друго питање.

Теофил Панчић – Сатаниста и слуга Луцифера

http://www.srpskikulturniklub.com/goran-gavric-teofil-pancic-satanista-i-sluga-lucifera#more-6588

Признајем да нисам знао колико је Теофил Панчић смеће. Знао сам да је верник квазипроевропског фашизма, знао сам да је жутоцрвени фанатик, али сам мислио да је човек који размишља и који је у стању да се понаша колико толико пристојно. Док нисам на његовој фејсбук страници прочитао његов текст о Републици Српској. Из неког разлога је дана 03. Априла 2015. на своју фејсбук страницу окачио текст објављен на сајту Пешчаника 03.11.2007. Вероватно не зато што се покајао због умоболног текста који је написао.

У даљем писању користићу се Теофиловим речником, па се унапред извињавам осетљивијим читаоцима.

Први сусрет дебелог дегенерика са Републиком Српском био је, каже, крајем 96. или почетком 97. Лепо, човек ишао да упозна младу државу која тек што се одбранила и формирала, хвале вредно. Па баш и није – Сорошева слугерања је ишла директ за Сарајево, рент-а-новинар је знао где је истина и пре него што је пришао РСу.

Прелаз границе подбула мрцина од новинара назива преласком у „Зону сумрака“. Ето, одмах је то приметио Теофил, да је то Зона сумрака, чим је прешао. Далеко било да је имао нека предубеђења, сасвим случајно се десило да је ишао у Сарајево, као да то што неко иде у Сарајево говори нешто о човековим ставовима. Сарајево које ни 2015. године није у стању да прихвати да др. Неле Карајлић попије кафу у том граду 96. Или 97. Је сигурно примало објективне и поштене људе као што је новинар за динар, Теофил. А он је објективно чим је прешао границу видео да је то Зона сумрака.

Затим дебели надрндани дегенерик вређа граничног полицајца Републике Српске, коју гнусна новинаролика Туђманова краста звана Теофил наравно такође вређа, називајући је гнусном Караџићевом државоликом крастом. Због нечега краста од Теофила, ваљда по облику лобање, човека назива криминално-патолошким типом. Како зашто, па зато што је погранични полицајац РС. Поједини његови сапутници нису испуњавали услове за улазак у РС. И ту наравно Теофилолика краста почиње са пљувањем, како, зашто, откуд. Није монструму прегојеном пало на памет да земља која је тек изашла из рата има одређене услове на улазак у своју територију и да им право да врати са границе безбедносно сумњиве особе. Департмент оф Хоумеланд Секјурити Теофиле красто.

Али авај, Богољуба води невидљива рука велике Америке, па тако његове путоводитељице интервенишу код УНПРОФОРа, Богољуб улази у Зворник, и иако се први пут среће са РСом, зна да је Зворник већ „четири године испражњен од две трећине својих становника“. Чудесна моћ запажања за неког ко је први пут у РС и не зна ништа о њој. Само што је пропустио да види да је тај Зворник у међувремену „напуњен“ – Србима протераним из Сарајева, Тузле, Калесије, Кладња… то му је промакло.

Даље описује РС на идиотски начин, „спаљене куће, пуста, дивља, улудо проливеном људском крвљу натопљена земљуштина“. Монструмолика краста наравно нема појма да: а) тај дио источне Босне никад није био нешто густо насељен, па је логично да је пуст б) такође и „диваљ“ (то се Богољубе зове природа), в) не пише зашто је четири године проливана крв, односно, да ли су то Срби сами себи проливали крв или је и с друге стране неко ратовао, г) земљуштина чисто да новинаролики отпад дода још коју деградирајућу реч. Ето, није ни земља, већ је земљуштина.

Нечовек неновинар и перверзна творевина од човека даље понавља тезе Изетбеговићевог агит пропа: да РС нема историјски, географски, демографски ни никакав други основ. Наравно, несувисла морбидна будалетина, оваплоћење маште удружених умоболника, заумни к’о-фол новинар којег се не можеш не стидети, који ти не може не бити мучан, чије ти постојање и писање не може бити друго доли бол и срамота ако си релативно нормално људско чељаде и ако верујеш у Десет Заповести, ако си некада у животу бар једном прочитао неку књигу, слушао неку музику, попио неко вино, волео неку жену, ако ниси тек на задње шапе осовљени курјак који оштри очњаке и завија на месец са другим вуцима, није у праву. РС има и историјски и географски и демографски основ, што је најважније, има подршку свог народа, скоро стопостотну, али псу то није битно. Пас није ту да критикује, пас је ту да вређа, псето је ту искључиво да лаје. И осовљено на задње шапе завија на све оно што мрзе неофашисти из Сарајева, Загреб и Приштине. Јер толику количину увреда нормална особа написати не може, нормална особа би се запитала шта то није у реду с њом кад толико и тако мрзи.

А онда је кретеноид дошао на Враца, па препешачио стотињак метара нечега што је уствари – па географија Сарајева магарче. Брдо на ком расте шума, јер је Сарајево са три стране окружено брдима. А то је ваљда опет Караџићева кривице.

Е сад, човеколики мајмун се спушта у „Град Наше Срамоте“. За разлику од Зворника, који је испражњен од „две трећине становника“ (читај осам хиљада), безрепом хајвану Теофилу не смета што је Сарајево испражњено од „само трећине становника“ (читај 150.000, сто педесет хиљада, цирка 20 пута више него у Зворнику).

Није Теофил, нормално људско чељаде које је читало књиге и волело жену, обилазио спаљену и попљачкану српску имовину, израњављена српска предграђа, српска гробља, стратишта на којима су зверски убијани Срби по Сарајеву. Промакло човеку. „Човеку“. Јер „човек“ има око за мезарове, гробове не примећује.

Није Теофил ни ушао у Сарајево, а већ види његове убијене, осакаћене, протеране, одсељене… оно што нигде у РС дотле није видео, а прошао је кроз пола исте.

И опет монструм пљује по РСу, овим речима:

„оно што се обзананило у свом дражесно сатанистичком обличју, а другог доли таквог и нема, мада се касније додуше малко ишлифовало, трудећи се да некако у себи и из себе ископа и неку Бољу Страну, али није му ишло баш славно и баш убедљиво, нити ће икада ићи, јер ТО кумашине, нема „бољу страну“, то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема. Наравно да тамо, у томе, има и добрих и часних људи, али шта то вреди и шта то мења, кад је оно такво? Људи су томе ионако само на сметњи. Оно је, заправо, Чиста Идеја која се, авај, некако на кварно пробила до Стварности.“

Ово није испад, ово је слика и прилика целог умоболниковог текста. Не могу да се сетим муслиманског или хрватског пропагандисте, па ни из редова неоусташких странака или којекаквих исламофашистичких сарајевских група који су овакве гадости писали. На сваку критику човек може да одговори овако или онако, на пет реченица најгнуснијег вређања стварно не знам како. Да ли је Гебелс овако писао о Јеврејима, Турци о Јерменима, Хуту медији у Руанди су Тутсије називали „жохарима“, али текстове овако пуне мржње ја нисам виђао.

Теофил, дебели дегенерик, није новинар. Теофил је сатанистичко зло у човеколиком (не људском, само човеколиком) облику, које други облик до умоболног сатанистичког и нема, мада се од Сорошевих новаца мало ишлифовао, трудећи се да у себи ископа неку Бољу страну, мада му не иде баш славно, нити ће икада ићи, јер ТО, кумашине нема бољу страну. Теофил је настало путем зла и зарад зла, и у вечном ширењу пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема. Људи су њему ионако само на сметњи. Теофил је, заправо, Чиста Идеја, која се, авај, некако, на кварно, уз помоћ Сорошевих и УСАИДових пара пробила до Стварности. У нормалној земљи, такво смеће би било одавно на робији, ако би га пустили за лечења.

Тешко је остатак текста подбулог говеда и читати, а камо ли анализирати. Искористићу само Теофилове речи да га опишем: постојање Таквог Нечега квинтесенција је нарочито уврнутог и садистичког зла и неслана шала природе.

Борбу за опстанак српског народа у Босни Теофил, по доброј старој Алија агитпроп причи, изједначава са злочинима и злочином. Теофилово смећарско лагање спада међу срамније ствари које су људи за паре радили откад се историја записује у књиге и хронике.

Опстанак српског народа у Босни ненормални скрибоман назива „ужасним, непоправљивим, одвратним, а понад свега непотребним и безвезним, крвавим, убилачким, пљачкашким и протеривачким“.

Овакве ствари може просиктатисамо Белзебуб, макар кроз уста, прсте, тастатуру, Пешчаник и фејсбук страницу Опседнутог.

Следи затим кључни аргумент: Теофил је 27 година живео без Републике Српске, па ето, то говори да је она непотребна. Ово је стварно врхунац идиотизма, Република Српска је била потребна стотинама хиљада људи, мушкараца, жена, стараца, деце… да би опстали. Али изеш ти све то, није била потребна Белзебубофилу. Ерго, непотребна је.

Овакав идиотизам је већ виђен, али као зафрканција кад Јапанац Муји каже да је њему најбитнија љубав према Јапану, здравље његове породице па онда материјалне ствари. Мујо на то одговара да је њему најбитније здравље, затим материјалне ствари, а за Јапан га заболе дупе. Е сад, то је виц, а холестеролом затровани отпад од новинара је то ладно написао озбиљно – мени не треба Јапан, дакле Јапан је непотребан.

И онда опет сатанистичка оргија од писања које се само дрогама може објаснити. Преписаћу је, убацујући име Теофила уместо имена РС: Теофил је гломазна цркотина разјапљена насред пута којим би радо пролазио нормалан и честит свет, српски и сваки други, али му је зазорно и постидно и мучно, јер Теофил је на концу тек срамотни исцедак и посмртни остатак једне канибалске оргије и убијања недужних која као шлаг на торту има америчко испирање мозга за мале паре моралних пигмеја. Ово што Теофил пише није питање мањка или вишка „српскости“, него људскости, тога јеси ли или ниси она и онај који је бар понекад у своме постојању нешто више од бесловесне фунте разгаламљеног меса, некадрог да душом, телом и памећу добаци даље од два-три Најнижа Порива.

Неко ко оволике гадости пише тачно је онолико потомак Доситеја, Тесле или Киша колико су разни Гебелси потомци Гетеа, Бетовена и Шопенхауера.

Белзебубофил се позива на братство, једнакост, правду… док бљује своје зелене сатанолике будалаштине на државу која је спречила геноцид над стотинама хиљада људи.

Јеси Теофиле, јеси крпа, јеси магарац, јеси усхићени партиципант широког фронта филистарског консензуса, јеси мудо а не бубрег.

Невероватно је мучно и прочитати такву умоболност од текста, а камо ли покушати анализирати је и одговорити на њу.

Једини добар одговор је – Теофил Панчић није новинар већ гебелсовско-усташко-фашистичко смеће од човека. Слуга сатане кога је његов господар таме наоружао каквом таквом способношћу набацивања речи на папир (екран), што је он искористио за ретко виђено гнусно вређање.

А кога вређа холестеролско брдо? Вређа мене лично. Вређа моју породицу, моје рођаке, моје комшије, суграђане и сународнике. Све нас из Републике Српске. Вређа мушкарце, жене, децу, старце, све нас који смо поносни држављани Републике Српске.

Вређа нас јер вређа нашу државу. Не критикује, мрзи, вређа, пљује, клевеће у у преко сто реченица од којих се не зна која је одвратнија и гнуснија од које.

Покушати одговорити на сваку Теофилову гнусобу је антицивилизацијски – Теофил јесте гнусоба од квазичовека. Као да смирено, разумно и аргументовано оповргаваш нечију тезу да су Јермени стока, да су Јевреји нижа раса, да су црнци робови, да су Тутсији жохари, да Србе треба побити.

Најгори Туђманови ни Алијини пропагандисти овакве гадости о Србима из БиХ и нашој држави нису писали ни у најгорим временима. Шта мотивише Теофила осим Сорошевских пара и позиције послушног псета антисрпске пропаганде је тема за читаву једну докторску дисертацију. Којим механизмима је рационализовао писање нечег оваквог за другу. Како је могуће да је после једног оваквог текста Теофил Панчић цењен од једног људског бића за трећу.

Теофил Панчић нас мрзи и шири мржњу према нама. Мрзи нас што смо опстали, што нисмо прошли као свугде где није било Републике Српске ни Војске Републике Српске. У муслиманско-хрватској Федерацији БиХ Срба више нема. У Хрватској су сведени на трећину предратног броја. У Сарајеву смо на нивоу статистичке грешке, више је Кинеза него Срба. Куће су спаљиване, људи убијани, старци мрцварени, деца убијана, жене силоване. Теофилу то не смета. Теофилу сметамо ми који смо то избегли и ми који смо се одбранили и који смо одбрањени.

Теофил нас мрзи јер смо Срби и јер смо преживели. Мрзи нас толико да о томе може да пише на стотине реченица.

Због тога је Теофил Панчић слуга Луцифера, Сатаниста чији су текстови одраз његовог Психичког Нездравља, Мржње, Жеље за Злом, Жеље за Уништењем, Подршке Убијању и Протеривању, Подршке Силовању и Пљачкању, Подршке Геноциду, неоусташким убицама стараца, арапским исламофашистичким главосечама, потомцима Ханџар-дивизије. Одраз његове Опседнутости Нечастивим.

Одговор Дамиру Никшићу: Борг има много гласова, али један мозак

„Проблемом“ спомен-крста убијеним сарајевским Србима на Златишту изнад Сарајева позабавио се и „концептуални умјетник“ Дамир Никшић. Видео урадак објављен на јутубу (https://www.youtube.com/watch?v=qdp8GazWEDU ) само потврђује оно што сви ми грађани РС знамо – гори од бошњачкомуслиманског екстремисте из Сарајева може бити само „објективни мултиетнички Бошњак из Сарајева“, јер му је аргументација увијенија и покваренија, а закључци увијек исти као и код првог.

            Прво наравно иде прича како су снајперисти и артиљерци циљали све грађане Сарајева, и омиљена теза свих грађаниста Сарајева – ако је неко убијао Србе по Сарајеву, били су то сами Срби који су пуцали на то Сарајево и гранатирали га. Сама та теза и не би била толико проблематична да није значаја који јој се придаје и контекста у који се ставља. Наиме, истина је да је међу грађанима дијела Сарајева контролисаног од стране муслимана било и Срба који су могли постати цивилним жртвама рата. Међутим, ту се занемарује чињеница да је огромна већина сарајевских Срба напустила своје домове како не би постали жртве предратних криминалаца који су напрасно постали хероји „одбране Сарајева“, али су задржали склоности према туђој имовини, и осталих ратних злочинаца. Они који су остали, лако су могли постати жртве тих истих бранитеља, под оптужбама да су „петоколонаши“, ако су срећни завршили би у неком логору/затвору одакле би их размијенили после неког времена (и евентуално тортуре) за муслиманске заробљенике. Ако нису срећни, копали би ровове за муслиманску војску на првим линијама. Ако су баш несрећни, изгубио би им се сваки траг, да до данас не буду нађени ни они ни њихови остаци. Ако су неким чудом преживјели „бранитеље“, спавањем код рођака и пријатеља, честим мијењањем локација, могли су да настрадају приликом бијега преко линија фронта из раја мултиетничког Сарајева. Они који би преживјели све то, и поштовали забрану муслиманских власти да напусте Сарајево, имали су шансе да постану жртве метака и граната нажалост. Али Дамир Никшић није све то објаснио, он је почео са старом познатом причом – Србе у Сарајеву убијали су, најприје, сами Срби.

            Следећа теза је – идентитет жртава био је искључиво „цивили“. Нису имали другог идентитета до цивилног. Наравно, ова теорија наставља се на прву – Војска Републике Српске гађала је и убијала све редом. Све остале ситнице Дамир и даље игнорише. Да не заборавимо из ког круга Дамир долази, напомиње нам да су цивили били мета, таргет, циљана мета. Кад Војска Републике Српске пуца на положаје муслиманске војске, која је у Сарајеву бројала око педесет хиљада припадника (наспрам 17000 војника ВРС), онда је то „намјерно циљање цивила“.

            Одрицање било каквог идентитета осим „грађанског“ је стара тактика, јер се онда одриче и могућност да је било ко осим Бошњака-муслимана и грађана могао да буде жртва.

            Споменик убијеним Србима у Сарајеву сигурно није подигнут оним Србима који су убијени са српских положаја, закључује Дамир. То би било апсурдно, подићи споменик људима које си сам „шицо“. Односно, за Дамира су сад одједном сви Срби исти – они који данас подижу споменик су Срби, они који су пуцали су били Срби, дакле и они који подижу споменик, самим тим што су Срби, су и сами „шицали“ те убијене људе. Јер четник је, ваљда, четник, пуцао или подизао споменик, све је то исто.

            Овај дио приче илустрован је уклапањем крста у оптички нишан снајпера. Крст јест једнако нишан снајпера јест једнако злочин. Коју другу асоцијацију на крст би мултиетнички Сарајлија могао да има?

            Никшић допушта да је то можда неки вид искупљења и извињења (јер Србин је злочинац подизао крст, пуцао на цивиле, све је то исто), али објашњава – не ради се о томе. Њему је непојмљиво да би Срби „шицароши“ могли да жале и оне Србе који су погинули од метака испаљених са српских положаја. И да можда они који подижу споменик нису сви снајперисти који су неког убили. Гдје је могуће да има Србина који није снајпериста.

            После 2 минута и 50 секунди разлагања омиљене теме ратне пропаганде из Сарајева, да су Србе у Сарајеву убијали Срби, Никшић ипак признаје да су постојали и неки Срби који су убијани само због свог идентитета. Хвала му и на толико, није мала ствар с обзиром на атмосферу у главном граду Босне и Херцеговине, а да свако признање злочина над Србима има своје „али“, своје објашњење, своје оправдање, на то смо навикли.

            При томе Дамир не помиње ни логоре ни присилно копање ровова, али помиње поједине злочине над Србима, и то је нешто. Од кога је, није мало.

            Следећа теза је да споменику тим Србима није мјесто на Златишту – већ у Сарајеву. Не објашњава Дамир шта фали Златишту, можда мисли да се не види добро из Сарајева, да би споменик требало поставити на какав торањ, Авазов или неки сличан. Подржавам, што да не, али наравно не као алтернативу, већ као још једну опцију, зашто не бисмо имали више споменика жртвама?

            Сарајево треба само да подигне такав споменик, вели Никшић. У тој тврдњи не би било проблема да оно не носи другу тезу – Источно Сарајево не смије да подигне споменик тим Србима. Источно Сарајево је град у ком живе остаци остатака сарајевских Срба, неких педесетак хиљада од предратних 150.000. У данашњем Сарајеву број преосталих Срба је неколико хиљада, највећи број предратних сарајевских Срба, рођака и пријатеља убијених сарајевских Срба, данас не живи у Сарајеву. Али ето, не може Источно Сарајево, дио предратног Сарајева, да подигне споменик својим сународницима, то мора да буде Сарајево, из ког су и преживјели протјерани и отјерани.

            Спомиње Дамир да су од „истих тих злочинаца који су убијали сарајевске Србе настрадали и припадници муслиманске војске“. Истина је, један од њих је убио и десетак муслиманских војних полицајаца који су дошли да га хапсе, не због злочина, већ зато што су банде предратних криминалаца контролисале ратно Сарајево, и муслиманска влада је 1993. године морала да преузме контролу од њих. Али није Мушан Топаловић Цацо једини злочинац, па да Дамир „лукаво“ закључи да су исти злочинци убијали и Србе цивиле и припаднике муслиманске војске. Шта је са осталим злочинцима? И, драги Дамире, а којој војсци је припадао, и био командант бригаде, тај Цацо о коме очигледно говориш?

            Признаје Дамир да у том конкретном случају (ваљда за разлику од осталих) жртве нису случајни пролазници-намјерно циљане жртве, већ је неко по њих дошао кући. Али опет, то је по Дамиру изузетак а не правило.

            Наравно, стално понавља да би било лијепо да је тај споменик „овде“, а да није „горе“. Па зашто врли Дамире? Направите један доле, нека једног горе, да се памти и да се прича, да се види и да се не заборавља. Али јок, ето, ипак би тај одозго требало склонити... да се Власи не досјете.

            Јер, док је споменик „горе“, он Дамира подсјећа на споменик „храбром снајперисти“. Јел крст? Крст је. Јел српски? Српски је. Па на шта друго може да подсјећа српски споменик убијеним Србима него на српске злочинце? Јер, како може ум сарајистански да прихвати постојање српских жртава и српских споменика, па још ако су видљиви, него као подсјећање на српске злочине? На шта може споменик непријатељским жртвама да те подсјећа него на његове злочине? Ову болесну замјену теза можемо лако ставити на пробу – залаже ли се Дамир за уклањање спомен комплекса у Поточарима, јер неког подсјећа на злочине Насера Орића? Све док се не повуче та паралела, нема пристајања на монструозну будалаштину – да те споменик жртвама подсјећа на злочинце. Јер ето, на брду је.

            Следеће је – критика јефтиноће и начина изградње крста. На мјесту, ако изузмемо да је неукусно коментарисати изградњу споменика као да се ради о уређењу дневне собе неке турбо-фолк пјеваљке,

            Оно што слиједи је прича о самој симболици крста, о његове двије стране, јер крст је по Дамиру симбол и жртве али и симбол „ратне машинерије Римљана“. Изненадио би се Дамир да види да крст није био никакав симбол римске државе, али мало вријеђања туђих вјерских осјећања, посебно хришћанских, никад није на одмет. Крст Дамира асоцира на нишан. Да ли те Дамире, тумачу симбола, рецимо арапска слова на споменицима у Сребреници подсјећају на Седму муслиманску или злочине муџахедина по Босни? Ако не, онда је ово лицемјерје Дамире. Није то крст, то је нишан, вели Дамир.

            Следеће питање је – питање да ли је то политичка кампања неке странке, врло јефтина вели Дамир, јер је изградња била јефтина. Као да је суштина споменика у бетону и арматури мој Дамире. Наставља се спрдња са спомеником убијеним људима са причом „колико су руке коштале“. Драги мој Дамире, ако је нечија политичка кампања показала да град Сарајево и муслиманскобошњачки политички и сваки други врх (новинарски, умјетнички...) не може да поднесе споменик у виду крста убијеним људима који је видљив из Сарајева, онда је то прави проблем, а не таква кампања.

            Следеће чега се дотиче Дамир је обесправљеност Срба у Федерацији БиХ. И сад мислиш ево га! Сад ће! Сад ће прича да их има 4% од предратног броја, сад ће прича да им се одриче право на школовање, да им бошњачке странке бирају представнике, да их запослених нпр. у општинским вијећима има у траговима, да им дјецу малтретирају у школама, да им се руше надгробни споменици и скрнаве цркве! Да их се проглашава за колективне кривце! Али мало смо се преварили – једини проблем и једина обесправљеност коју Дамир спомиње је – Срби из Федерације не могу да гласају за српског члана Предсједништва БиХ. Највећа спрдња је да данас, због лоше уређеног изборног система, Бошњаци муслимани бирају и члана Предсједништва из реда хрватског народа, ког би требало да бирају Хрвати. Оно што их спречава да то ураде и Србима јесте чињеница да се он бира само из Републике Српске, и бошњачкомуслимански екстреми за циљ имају бирање сва три члана Предсједништва на начин на који би сутра могли да изаберу и српског члана. Наравно да би федералним Србима требало обезбиједити право да бирају и српског члана Предсједништва, на начин који ће спријечити бошњачке махинације, али за врлог Дамира – то је једина обесправљеност Срба у Федерацији. Која, као и они меци с почетка, уствари не долази од федералне владе, већ од владе Републике Српске! Опет сами себе убијају а кмече да су угрожени, поручује нам Дамир.

            Срби у Сарајеву нису гласачи, каже врли Дамир. И тако опет игнорише оних педесетак хиљада сарајевских Срба из дијелова града који су остали Републици Српској, односно Источном Сарајеву, као што нигдје не спомиње ни да је највећи број сарајевских Срба у рату живио у сарајевским предграђима – која је муслиманска војска гађала снајперима и гранатама, свиме што је имала, убијајући и цивиле. Ти људи за Дамира једноставно – не постоје.

            Република Српска уствари обесправљује сарајевске Србе – вели Дамир, мислећи искључиво на оно мало сарајевских Срба који су остали у граду. Они су обесправљени, али искључиво од стране Републике Српске, никог другог, и ни у чему другом осим у бирању члана Предсједништва. Највећи екстремисти типа Сефера Халиловића или Сејфудина Токића не би се постидјели овог објашњења врлог независног умјетника.

            Тек на крају Дамир се сјећа да постоје и Срби у Републици Српској. Али њима се не бави, они нису битни. Они су само рођаци и пријатељи жртава.

            Следећи проблем – тај споменик је добар за предизборну кампању странака из муслиманско-хрватске Федерације. Те странке које ће причати против крста, Дамир назива националним, или пази сад, патриотским! Јер, крст, споменик убијеним Србима, лако мобилише и поларизира људе, каже Дамир, да гласају за националне странке. Е сад, није проблем по Дамиру у друштву у ком је могуће политичке поене сакупити на причи против споменика убијеним припадницима другог народа – проблем је у споменику! Није бошњачкомуслиманска јавност неспособна да се суочи са злочинима своје стране, проблем је у споменику. Који, по Дамиру, нема више никакве везе са цивилима, више је политички и предизборни. Нестадоше све жртве, сви убијени људи, све је то само кампања, одлучио је Дамир, Онај Који Одређује Карактере Споменицима. Ето начина како избјећи вјерску и националну поларизацију – не правити споменике српским жртвама.

            Нажалост, ту се снимак прекида, па не знамо да ли је Дамир открио да би уклањање споменика српским жртвама који се види из Сарајева допринјело и смањењу сиромаштва, насиља у породици и донијело мир у свијету. Јер, уклањање споменика убијеним Србима очигледно рјешава све проблеме Босне и Херцеговине.

            Увијек се појави неки трн у оку, трун у оку, и увијек се гледа у тај трун, вели Дамир. А рјешење је – уклањање трунова.

            Оно што Дамир заборавља – то не мора да буде споменик само цивилима, већ и војницима Војске Републике Српске. Јер, нису то били само „зликовци који су пуцали на Сарајево“. То су били људи који су бранили српске дијелове подијељеног Сарајева, од присутне и велике муслиманске тзв. „Армије БиХ“, који су бранили, сасвим легитимно, своје домове и своје најближе. На које се пуцали из тог Сарајева исто тако као што су они пуцали на Сарајево. Јер то су били такође нечији најближи – дјеца, очеви, браћа, стричеви, ујаци. И који су имали право да живе нормално, а не да морају да иду у војску и бране свој народ, у рату који нису жељели. И њима такође сарајевски Срби имају право да подигну споменик господине Дамире.

            Закључак овог генијалног уратка концептуалног умјетника – ништа другачији од оног младог вехабије који је пошао мацолом да руши – уклоните споменик убијеним људима.

            Постоји ли неки видео урадак Дамира Никшића прије овога у ком се залаже за изградњу споменика убијеним људима у центру Сарајева? Ако не постоји, онда је то доказ да је овај споменик, крст на Златишту, и на самог Дамира позитивно дјеловао.

            Различита објашњења, аргументи и квазиаргументи. Али закључак исти. Да се Власи не досјете. Е мој Дамире, џаба си кречио.

Београд одустао од споменика Гаврилу Принципу ?

Спомиње ли се ово у Србији?

Научи их Хамасе

Шестог маја ове године катарска тв станица Ал Џазира објавила је чланак о појасу Газе. (http://balkans.aljazeera.net/vijesti/pojas-gaze-u-potpunoj-izolaciji ) Због дугогодишње израелске блокаде, вели Ал Џазира, појас Газе има једну од највиших стопа незапослености на свијету.

Сјећам се вијести о повременим израелским нападима, бомбардовањима појаса Газе, знам да је то комадић пустиње опкољен са свих страна, са страшном густином насељености (5046 становника на квадратни километар у поређењу са 75 у Босни и Херцеговини), знам да тамо влада Хамас кога пола свијета сматра терористичком организацијом, и није ме изненадила та вијест. Читајући даље чланак, очекивао сам неку цифру од 60, 70, 80% незапослених... а онда шок! У последњем кварталу 2013. Године незапосленост у појасу Газе је достигла „готово 40 посто, а бројне породице једва успијевају преживјети“.

Према подацима Агенције за рад и запошљавање БиХ, у фебруару 2014. године, у Босни и Херцеговини је било 44,5% незапослених, што је за 0,1% мање у односу на јануар! (http://www.rtvis.tv/latn/?page=66&kat=146&vijest=73523 )

Двадесет година пошто је рат завршен, незапосленост у БиХ је већа него у блокираном појасу Газе који води Хамас, Харакат ал-Мукавамах ал-Исламија!

Хамас терористичком организацијом сматрају САД, ЕУ, Израел, Канада, Египат, Јордан и Јапан! Хамас је у некој врсти рата са Палестинском ослободилачком организацијом. Хамас се посвађао са својим спонзорима, Сиријом и Ираном, а после промјене власти, и са Египтом. Појас Газе је блокиран од стране Израела и Египта са копна и са мора. Снабдијевање Појаса Газе горивом зависи од Израела, подземних шверцерских тунела према Египту и Црвеног крста. Хамас редовно гранатира Израел и Израел им узвраћа. Године 2008. Израел и Хамас су ратовали, и у том рату је уништено око 800 бунара, 200 стакленика и 10.000 породичних фарми.

И такав појас Газе има мању незапосленост од Босне и Херцеговине!

А уз привредни раст типа онога из 2013. Године, од 1,41% (http://www.rtvis.tv/latn/?page=80&kat=142&vijest=72386 ), питање је кад ће и да ли ће БиХ сустићи Газу.

Ево пакленог плана за Шин Бет и Мосад, како да докрајче Газу: пошаљите им босанскохерцеговачке политичаре! Ако у оваквим условима у БиХ има 44,5% незапослених, под њиховим вођством у Гази би их било 94,5%.

А онда се човјек замисли, да је у БиХ умјесто наших политичара на власти Хамас, занемаримо све осим економије, да ли би БиХ уопште имала незапослених?

Пошто се власти тек тако не могу пресађивати, можда послати босанскохерцеговачке политичаре у Газу, да се мало подуче како се води економија.

Проблем је једино што је тамо опасно, па се можда неко од њих не би вратио.

Горан Гаврић

ПОЈАЧАН ИНТЕРЕС НЕБЛАГОНАКЛОНИХ КРУГОВА ИЗ ВАШИНГТОНА ПРЕМА РС

Предсједник Народне скупштине Републике Српске (РС) Игор Радојичић изјавио је да се још не може говорити о томе да ли ће нова америчка администрација имати неку нову политику према Републици Српској (РС), али да се примјећује појачан интерес кругова у Вашингтону за БиХ, који раније нису имали благонаклон однос према Српској. "Још се не може говорити о томе да ли ће се нешто капитално мијењати у односу Вашингтона и да ли ће се постављати нека нова политика. Примјећује се појачан интерес кругова према БиХ, који су раније били активни и који нису имали претјерано благонаклон однос према РС", рекао је Радојичић у интервјуу Срни. Он је додао да то види као упозоравајући моменат, јер се појачава интерес кругова који су боље повезани са бошњачким лобијем у Вашингтону, а који имају доста јаке везе и утицај. "Може се примијетити да је појачан утицај и бошњачких лобија у Вашингтону с обзиром на то да и у круговима америчке администрације има доста људи који су својевремено учествовали у креирању политике према БиХ, и у ратном и у поратном добу", навео је Радојичић. Радојичић је казао да је са међународне сцене новина у БиХ и нови високи представник, чији је мандат почео једним „јаким сударом са РС“ - укидањем закључака НС РС о ефектима пренесених надлежности са РС на БиХ.„Тврдим и даље оно што сам тврдио и прије него што се појавила криза у вези са закључцима НС РС, а то је да је ријеч о исфорсираној кризи и да је апарат око високог представника, па и дио међуанродне заједнице, увукао Инцка у директан судар са РС. Тиме се, на неки начин, испробавао и високи представник, а и став РС“, оцијенио је Радојичић. Он је напоменуо да и даље сматра да је Инцкова одлука била потпуно непотребна. „Уколико је неко оспоравао уставност и законитост закључака, требало је и да их упути на оцјену Уставном суду. Овако је високи представник сам протумачио шта јесте, а шта није у складу са Уставом, што би у суштини требало да раде домаће институције“, навео је Радојичић. Радојичић је казао да правни путеви за оспоравање или тражење враћања неких надлежности постоје и сада, али да су доста ограничени. „Једна од могућности, која није нестала укидањем закључака, јесте обраћање уставним судовима, иако наше искуство са Уставним судом БиХ до сада није баш претјерано повољно. Постоји могућност да се предложи измјена или допуна неког закона у Парламентарној скупштини БиХ, за чије усвајање углавном нема капацитета, јер нема сагласности из ФБиХ“, рекао је Радојичић. Говорећи о политичким путевима за враћање неких надлежности, Радојичић је казао да би се тиме практично ушло у расправу о уставним промјенама, било да је прича о преносу или поврату надлежности. „Ми платформом о евентуалним уставним промјенама, која је усвојена у НС РС, захтијевамо да се дефинишу процедуре за пренос и враћање надлежности, јер оне нису прописане ни на нивоу ентитета ни на нивоу државе. Не видим спремност политичких партија из ФБиХ да о томе уопште разговарају. Постоји само њихова спремност да се разговара о додатном преносу надлежности и додатном уставном дефинисању надлежности БиХ на рачун ентитета“, став је Радојичићев. У платформи НС РС, навео је Радојичић, говори се о потреби да се у промјене уђе у институцијама система, да се та расправа лоцира у парламенту БиХ, те да се разговара о усклађивању са Европском конвенцијом о људским правим и слободама, односно о структури и начину избора Предсједништва БиХ и парламента БиХ. Радојичић је напоменуо да је додатни приједлог из РС, осим процедура за пренос и враћање надлежности, да се, евентуално, разговара о територијалној структури ФБиХ, која је, како је рекао, дефинитивно неефикасна и веома скупа. Он је казао да у вези са уставним промјенама постоје потпуно различити почетни положаји Сарајева и Бањалуке. „ФБиХ или политичке партије са сједиштем у Сарајеву гледају на уставне промјене сасвим другачије, односно као на питање потпуног територијалног преуређења, начина гласања и заступања, гдје кључ представља ентитетско гласање у парламенту БиХ“, напоменуо је он. Радојичић је навео да сада нема сагласности ни о томе како методолошки приступити разговорима о промјени Устава, односно да ли ће то бити разговори политичких лидера, партија - и којих - или предмет анализе у неком скупштинском тијелу. Предсједник НС РС истакао је да је политички став свих партија из РС да уставне промјене морају бити резултат домаћих процеса, у којима могу учествовати страни консулстанти или помагати међународна заједница, али да она не може бити та која диктира уставне промјене и да неће бити прихваћена наметнута уставна рјешења. Говорећи о развоју политичке ситуације у БиХ, Радојичић је казао да ће се, након кратког примирја током љета, ући у врућу и политички компликовану јесен. „Због сједнице Савјета за провођење мира, која ће бити одржана половином новембра, реално је, на бази досадашњих искустава, очекивати да ће се политичке прилике у БиХ у септембру, октобру и почетком невембра поново компликовати, што се и дешава пред сваку сједницу ПИК“, сматра Радојичић. Он је подсјетио да се у БиХ сваких шест мјесеци дешава „подизање температуре“ и компиковање односа између БиХ и домаћих фактора - да би се продужио останак ОХР-а. "Покушаће се ситуација у РС и БиХ представити што лошијом да би се други услов ПИК-а, а то је општа политичка ситуација, прогласио неиспуњеним, те да због тога ОХР не може да оде. Један од елемената тих потенцијалних компликација јесте поновно индуковање неке кризе, било опет ударима на политичаре РС, при чему је Милорад Додик као лидер дефинитивно први на „пику“ дијела међународне заједнице", оцијенио је Радојичић. На питање да прокоментарише наводе да је дјеловање супервизора за Брчко и првог замјеника високог представника Рафија Грегоријана на политичка дешавања у БиХ сувише субјективно, Радојичић је казао да Бањалука посљедњих мјесеци има низ примједби на Грегоријана и да је он превише укључен у дневну политику. "Показује се да предуг боравак међународних представника у БиХ доводи до укључивања у дневну политику, чиме се неминовно повезују са политичким интересима једне или друге стране. Све међународне представнике, па и Грегоријана, предугачки мандати доводе до превелике фамилијарности са појединим учесницима у политичкој арени у БиХ, што доводи до пристрасности", сматра Радојичић. Он је казао да су званичници из РС незадовољни понашањем Грегоријана и због тога што су се након усвајања амандмана на Устав Босне и Херцеговине за Брчко створили услови за затварање супервизије и завршетак арбитраже, а то није учињено. „Очекивали смо да супервизор након усвајања амандмана практично објави да су се створили услови за затварање супервизије и завршетак арбитраже, што се још није десило иако смо тако разумјели договор. Напротив, постављају се додатни „технички“ услови, који се односе на снабдијевање електричном енергијом, питање држављанства, односа ентитета“, навео је Радојичић.Предјседник парламента Српске рекао је да је и саслушавање посланика, које је провела Агенција за истраге и заштиту БиХ (СИПА) такође један у низу притисака на РС. "Утисак цијеле приче у вези са Сипом, која је покренула истрагу, јесте да је ријеч о својеврсном политичком притиску. Питање је тајминга када се он појачава, а када се смањује. Не знам како би то другачије протумачио. Не сјећам се ниједне сличне ситуације у било ком парламенту у окружењу и свијету и питам се како би реаговао било који демократски парламент када би истражни органи у њему почели да испитују посланике о томе како су разматрали неку информацију или донијели закон или закључак, што је основни и Уставни посао парламента", казао је Радојичић. Радојичић је нагласио да је овакво понашање удар на парламентарну демократију, која је темељ демократских односа у друштву у извршењу своје уставне улове. „Сипа је ушла у уставну позицију парламента“, закључио је Радојичић и додао да је, судећи према постављеним питањима, Сипа фактички ушла у истраживање онога што је редован посао парламента. Он је подсјетио да у свим земљама парламентарне демократије, осим у диктатурама, посланици не само да имају формални имунитет, већ морају имати слободу одлучивања у свом раду. Нико од посланика није се позивао на имунитет - напоменуо је Радојичић - јер нису жељели да додатно оптерете политичку ситуацију. Радојичић је казао да неки настоје лоцирати кривицу на непостизање договора о расподјели државне имовине на РС, јер је најлакше рећи да Српска, као мањински учесник у договорима нешто не прихвата, за разлику од већине, која је увијек из ФБиХ и има двије трећине гласова. РС се не може одрећи своје имовине, а друга страна - и због жеље за останком ОХР-а и због политичког централистичког концепта - има максималистичке захтјеве.
Говорећи о попису становништва, Радојичић је казао да ће РС - не само због свог интереса, већ и ради приказивања реалне слике о БиХ - инсистирати на попису, јер су структура и квоте свих органа у БиХ базиране на попису. Радојичић је рекао да постоји и интерес међународне заједнице да се 2011. године у БиХ обави попис, када ће то учинити и остале европскe земље.

Ентитетско гласање

Најновији пројекат никад прекинуте бошњачке борбе за остваривање ратних циљева се зове - Ентитетско гласање. Циљ је увијек исти - унитарна Босна и Херцеговина под доминацијом Бошњака и њихових политичара, оруђа се мијењају. Бошњачки политичари ће искористити сваку прилику, ако је сами не створе, за покушај приближавања својим циљевима. Суђења за ратне злочине, одлука о конститутивности народа, тужба против Србије, Црне Горе и Републике Српске, рад Уставног суда, реформа војске и полиције, приближавање НАТО и ЕУ... у свакој могућој прилици и у сваком процесу потребном за напредак БиХ, бошњачки политичари за циљ су имали првенствено стварање своје доминације.
Најновија хистерија се одвија око ентитетског гласања. Наравно, све оно што њима одговара, бошњачки политичари, медији и интелектуалци хорски прогласе "нормалним". Па је ето тако, ненормално да 25% посланика може да блокира одлуке Парламентарне скупштине. Додуше, нормално је да сви бошњачки политичари, медији и интелектуалци хистерично бране све оптужене за злочине над Србима, да високи државни представници приме сваког бошњачког ратног команданта кога оптужи Хаг, али то је друга тема.

Свако мало наиђе неко од "респектабилних западних политичара", а сваки радник у пошти у Америци је за босанске политичаре неко чија се ријеч не смије доводити у питање, па нам саопшти како је ентитетско гласање грозно.
Па тако велики борци за "нормалну БиХ" из Дневног Аваза пишу:
http://www.dnevniavaz.ba/dogadjaji/aktuelno/sta-je-sve-blokirao-dodikov-kadar

"Посланици из РС, инструирани строгим упутама "великог шефа", не пропуштају ниједну прилику да стопирају кључне државне законе...
30.06.2009. 07:48

Амерички конгресмени и сенатори који су током викенда боравили у нашој земљи једним од кључних проблема у БиХ оцијели су могућност блокаде рада Државног парламента, коју ентитетским гласањем имају посланици из РС, који чине 25 посто Парламентарне скупштине БиХ.

Слични сценарији

Иако је кадар који долази из РС одувијек максимално црпио ову уставну могућност, посљедње двије године, тачније од доласка Милорада Додика на чело Владе мањег бх. ентитета, опструирање кључних закона на државном нивоу постало је устаљена пракса."

Прво занимљиво питање је шта је нагнало америчке конгресмене и сенаторе да размишљају о процесима одлучивања у скупштини Босне и Херцеговине, немају паметнијих брига? Зашто рецимо посланици НС РС не размишљају рецимо о недовољном броју скупштинских комисија у скупштини Еритреје? Ради се највјероватније о лобирању, у чему су Бошњаци јако вјешти, вјероватно Конгрес Бошњака Сјеверне Америке или нека слична организација преко којих бошњачки политичари усмјеравају своје дјеловање откад не могу да отворено користе органе БиХ. Па су тако плаћени сенатори и конгресмени дошли да каже оно што им је наручено.

Друго питање је - како долази до тога да "посланици из РС не пропуштају прилику да стопирају кључне државне законе"?
Наиме, иако ти посланици само користе своја права установљена Уставом и законима и врше своју дужност да заступају грађане који су их изабрали, за шта нико не би смио да их прозива, питање је зашто они то раде?
Наравно, зато што им ти предлози закона (а не закони, предлог закона је закон тек кад се донесе) не одговарају. Умјесто питања зашто им не одговарају бих поставио једно исто толико важно - ко пише те и ставља у скупштинску процедуру предлоге закона?
Замислимо да нека странка у Аустрији или Србији поднесе предлог закона у скупштинску процедуру, и да тај предлог не постане закон јер већина посланика не гласа за њега. Није немогуће да би представници те странке хистерисали да је немјерљива штета за државу у питању то што тај закон није донесен, али то би била демагогија. Јер јасно је каква је процедура доношења закона. У Русији закони донесени у доњем дому морају да се потврде у горњем, у Енглеској законе донесене у доњем дому парламента мора да потврди дом лордова. И то је процедура која мора да се испоштује. Ако неки закон у тој процедури не може да се донесе - није крива процедура. Крив је подносилац закона који је поднио закон за који је знао да нема довољну већину или подршку тамо гдје би морао да је има да би предлог закона постао закон. Да би предлог закона постао закон у парламентарној скупштини БиХ - потребно је да прође процедуру, дакле да има и ентитетску већину. Ко пише и у скупштинску процедуру ставља законе за које зна да немају подршку посланика из РС? Зашто се ти предлози закона не усагласе са посланицима из РС прије стављања у процедуру? Дакле, неко непрестано пише предлоге закона за које зна да немају потребну већину, укључујући и ентитетску, и ставља их у процедуру. И онда не признаје да је то проблем - већ тврди да је проблем да те предлоге они који се с њима не слажу не прихватају! Дакле, оптужује легално и легитимно изабране народне представнике који гласају онако како имају право и дужност, умјесто да оптужи себе јер подноси неусаглашене предлоге закона. Једини закључак који се намеће је да предлагачи закона за циљ имају или да уз помоћ странаца наметну законска рјешења која немају подршку народних посланика или да се ти предлози не усвоје, како би опет могли да тврде да "посланици из РС стопирају "кључне државне законе" те да треба укинути ентитетско гласање.

Шта би Босни и Херцеговини донијело укидање ентитетског гласања? "Деблокаду парламетна"? Прво, парламент није блокиран. Кад одлуке које немају потребну већину не буду усвојене, то није никаква блокада парламента, то је легална и легитимна процедура - неки предлози се усвоје, неки не. Ако желимо ефикаснији рад парламента и доношење неопходних закона - потребно је те законе усагласити и обезбиједити им већину прије стављања на гласање. Рад скупштине успоравају и обесмишљавају управо они који непрестано подносе неусаглашене предлоге закона.

Укидање ентитетског гласања би довело до прегласавања - било би довољно да бошњачки и хрватски представници гласају за нешто и да се то усвоји. Знамо да бошњачки политичари нису одустали од самосталног владања БиХ, и ентитетско гласање им ту смета. Али ту је Дом народа Парламентарне скупштине, који опет може да блокира доношење закона. Шта би укидањем ентитетског гласања добили они који га заговарају? Очигледно ништа? Па зашто се онда толико залажу за то, откуд приче да ће Босна и Херцеговина да постане Шведска чим се укине ентитетско гласање, сви проблеми ће нестати као руком однешени?

Једино објашњење је да је укидање ентитетског гласања само једна од етапа ка коначном ратном циљу. Кад постоји више препрека на путу ка циљу - што их се више уклони, ближие се циљу. Следеће би било оно што се сад не ставља у фокус а о чему се увијек говори - прецизирање питања у којима се може поставити питање угроженог националног интереса, преношење коначне одлуке о угроженом националном интересу на рецимо Уставни суд (3 странца, 2 Бошњака, 2 Хрвата, 2 Србина, Мека за прегласавање), укидању трочланог Предсједништва, па би ваљда један предсједник штитио интересе сва три народа и стављао вето час у име Бошњака час у име Срба час у име Хрвата, укидање Дома народа, и на крају наравно укидање ентитета и "враћање устава РБиХ".

Сулејман Тихић се у једном свом свијетлом интервалу, који су наравно бошњачки медији прогласили велеиздајничким, запитао - зашто бисмо уопште доносили неки закон који нема никакву подршку српских представника? Ту се враћамо на горе постављено питање - зашто неко, како Аваз каже, не пропушта ниједну прилику да пише предлоге закона за које зна да нема потребну већину, и тиме блокира и обесмишљава рад парламента? Да ли је рјешење за тај проблем укидање ентитетског гласања? И да ли они који предлажу укидање ентитетског гласања то раде само зато да би предлози који би прошли Представнички дом били оборени у Дому народа? Наравно да не, онда би почела повика на Дом народа, како блокира рад парламента, и како механизме заштите националног интереса треба ограничити па укинути, и онда запјевати "сви смо ми Херцеговци и Босанци".

Ентитетско гласање у Представничком дому штавише чини скупштинску процедуру ефикаснијом - они предлози који свакако не би прошли у Дому народа бивају одбијени већ у Представничком дому, те се тако штеди вријеме Дома народа.

Зато је мој предлог за "деблокаду" рада скупштине БиХ - немојмо укидати ентитетско гласање. Укинимо оне који с циљем остваривања својих ратних циљева пишу предлоге закона који немају потребну већину и не усаглашавају их прије стављања у процедуру. И тако учинимо ефикаснијим рад скупштине БиХ, и убрзајмо неопходне реформе како бисмо брже ушли у Европску Унију, а на добробит свих народа и грађана БиХ.