„Проблемом“
спомен-крста убијеним сарајевским Србима на Златишту изнад Сарајева позабавио
се и „концептуални умјетник“ Дамир Никшић. Видео урадак објављен на јутубу (https://www.youtube.com/watch?v=qdp8GazWEDU
) само потврђује оно што сви ми грађани РС знамо – гори од бошњачкомуслиманског
екстремисте из Сарајева може бити само „објективни мултиетнички Бошњак из
Сарајева“, јер му је аргументација увијенија и покваренија, а закључци увијек
исти као и код првог.
Прво наравно иде прича како су
снајперисти и артиљерци циљали све грађане Сарајева, и омиљена теза свих
грађаниста Сарајева – ако је неко убијао Србе по Сарајеву, били су то сами Срби
који су пуцали на то Сарајево и гранатирали га. Сама та теза и не би била
толико проблематична да није значаја који јој се придаје и контекста у који се
ставља. Наиме, истина је да је међу грађанима дијела Сарајева контролисаног од
стране муслимана било и Срба који су могли постати цивилним жртвама рата. Међутим,
ту се занемарује чињеница да је огромна већина сарајевских Срба напустила своје
домове како не би постали жртве предратних криминалаца који су напрасно постали
хероји „одбране Сарајева“, али су задржали склоности према туђој имовини, и
осталих ратних злочинаца. Они који су остали, лако су могли постати жртве тих
истих бранитеља, под оптужбама да су „петоколонаши“, ако су срећни завршили би
у неком логору/затвору одакле би их размијенили после неког времена (и
евентуално тортуре) за муслиманске заробљенике. Ако нису срећни, копали би
ровове за муслиманску војску на првим линијама. Ако су баш несрећни, изгубио би
им се сваки траг, да до данас не буду нађени ни они ни њихови остаци. Ако су
неким чудом преживјели „бранитеље“, спавањем код рођака и пријатеља, честим
мијењањем локација, могли су да настрадају приликом бијега преко линија фронта
из раја мултиетничког Сарајева. Они који би преживјели све то, и поштовали
забрану муслиманских власти да напусте Сарајево, имали су шансе да постану жртве
метака и граната нажалост. Али Дамир Никшић није све то објаснио, он је почео
са старом познатом причом – Србе у Сарајеву убијали су, најприје, сами Срби.
Следећа теза је – идентитет жртава
био је искључиво „цивили“. Нису имали другог идентитета до цивилног. Наравно,
ова теорија наставља се на прву – Војска Републике Српске гађала је и убијала
све редом. Све остале ситнице Дамир и даље игнорише. Да не заборавимо из ког
круга Дамир долази, напомиње нам да су цивили били мета, таргет, циљана мета.
Кад Војска Републике Српске пуца на положаје муслиманске војске, која је у
Сарајеву бројала око педесет хиљада припадника (наспрам 17000 војника ВРС), онда је то „намјерно
циљање цивила“.
Одрицање било каквог идентитета осим
„грађанског“ је стара тактика, јер се онда одриче и могућност да је било ко
осим Бошњака-муслимана и грађана могао да буде жртва.
Споменик убијеним Србима у Сарајеву
сигурно није подигнут оним Србима који су убијени са српских положаја,
закључује Дамир. То би било апсурдно, подићи споменик људима које си сам „шицо“.
Односно, за Дамира су сад одједном сви Срби исти – они који данас подижу
споменик су Срби, они који су пуцали су били Срби, дакле и они који подижу
споменик, самим тим што су Срби, су и сами „шицали“ те убијене људе. Јер четник
је, ваљда, четник, пуцао или подизао споменик, све је то исто.
Овај дио приче илустрован је
уклапањем крста у оптички нишан снајпера. Крст јест једнако нишан снајпера јест
једнако злочин. Коју другу асоцијацију на крст би мултиетнички Сарајлија могао
да има?
Никшић допушта да је то можда неки
вид искупљења и извињења (јер Србин је злочинац подизао крст, пуцао на цивиле,
све је то исто), али објашњава – не ради се о томе. Њему је непојмљиво да би
Срби „шицароши“ могли да жале и оне Србе који су погинули од метака испаљених
са српских положаја. И да можда они који подижу споменик нису сви снајперисти
који су неког убили. Гдје је могуће да има Србина који није снајпериста.
После 2 минута и 50 секунди разлагања
омиљене теме ратне пропаганде из Сарајева, да су Србе у Сарајеву убијали Срби,
Никшић ипак признаје да су постојали и неки Срби који су убијани само због свог
идентитета. Хвала му и на толико, није мала ствар с обзиром на атмосферу у
главном граду Босне и Херцеговине, а да свако признање злочина над Србима има
своје „али“, своје објашњење, своје оправдање, на то смо навикли.
При томе Дамир не помиње ни логоре
ни присилно копање ровова, али помиње поједине злочине над Србима, и то је
нешто. Од кога је, није мало.
Следећа теза је да споменику тим
Србима није мјесто на Златишту – већ у Сарајеву. Не објашњава Дамир шта фали
Златишту, можда мисли да се не види добро из Сарајева, да би споменик требало
поставити на какав торањ, Авазов или неки сличан. Подржавам, што да не, али
наравно не као алтернативу, већ као још једну опцију, зашто не бисмо имали више
споменика жртвама?
Сарајево треба само да подигне такав
споменик, вели Никшић. У тој тврдњи не би било проблема да оно не носи другу
тезу – Источно Сарајево не смије да подигне споменик тим Србима. Источно
Сарајево је град у ком живе остаци остатака сарајевских Срба, неких педесетак
хиљада од предратних 150.000. У данашњем Сарајеву број преосталих Срба је
неколико хиљада, највећи број предратних сарајевских Срба, рођака и пријатеља
убијених сарајевских Срба, данас не живи у Сарајеву. Али ето, не може Источно
Сарајево, дио предратног Сарајева, да подигне споменик својим сународницима, то
мора да буде Сарајево, из ког су и преживјели протјерани и отјерани.
Спомиње Дамир да су од „истих тих
злочинаца који су убијали сарајевске Србе настрадали и припадници муслиманске
војске“. Истина је, један од њих је убио и десетак муслиманских војних полицајаца који
су дошли да га хапсе, не због злочина, већ зато што су банде предратних
криминалаца контролисале ратно Сарајево, и муслиманска влада је 1993. године
морала да преузме контролу од њих. Али није Мушан Топаловић Цацо једини
злочинац, па да Дамир „лукаво“ закључи да су исти злочинци убијали и Србе
цивиле и припаднике муслиманске војске. Шта је са осталим злочинцима? И, драги
Дамире, а којој војсци је припадао, и био командант бригаде, тај Цацо о коме очигледно говориш?
Признаје Дамир да у том конкретном
случају (ваљда за разлику од осталих) жртве нису случајни пролазници-намјерно
циљане жртве, већ је неко по њих дошао кући. Али опет, то је по Дамиру изузетак
а не правило.
Наравно, стално понавља да би било
лијепо да је тај споменик „овде“, а да није „горе“. Па зашто врли Дамире?
Направите један доле, нека једног горе, да се памти и да се прича, да се види и
да се не заборавља. Али јок, ето, ипак би тај одозго требало склонити... да се
Власи не досјете.
Јер, док је споменик „горе“, он
Дамира подсјећа на споменик „храбром снајперисти“. Јел крст? Крст је. Јел
српски? Српски је. Па на шта друго може да подсјећа српски споменик убијеним
Србима него на српске злочинце? Јер, како може ум сарајистански да прихвати
постојање српских жртава и српских споменика, па још ако су видљиви, него као
подсјећање на српске злочине? На шта може споменик непријатељским жртвама да те
подсјећа него на његове злочине? Ову болесну замјену теза можемо лако ставити
на пробу – залаже ли се Дамир за уклањање спомен комплекса у Поточарима, јер
неког подсјећа на злочине Насера Орића? Све док се не повуче та паралела, нема
пристајања на монструозну будалаштину – да те споменик жртвама подсјећа на
злочинце. Јер ето, на брду је.
Следеће је – критика јефтиноће и
начина изградње крста. На мјесту, ако изузмемо да је неукусно коментарисати
изградњу споменика као да се ради о уређењу дневне собе неке турбо-фолк
пјеваљке,
Оно што слиједи је прича о самој
симболици крста, о његове двије стране, јер крст је по Дамиру симбол и жртве
али и симбол „ратне машинерије Римљана“. Изненадио би се Дамир да види да крст
није био никакав симбол римске државе, али мало вријеђања туђих вјерских осјећања,
посебно хришћанских, никад није на одмет. Крст Дамира асоцира на нишан. Да ли
те Дамире, тумачу симбола, рецимо арапска слова на споменицима у Сребреници
подсјећају на Седму муслиманску или злочине муџахедина по Босни? Ако не, онда
је ово лицемјерје Дамире. Није то крст, то је нишан, вели Дамир.
Следеће питање је – питање да ли је
то политичка кампања неке странке, врло јефтина вели Дамир, јер је изградња
била јефтина. Као да је суштина споменика у бетону и арматури мој Дамире.
Наставља се спрдња са спомеником убијеним људима са причом „колико су руке
коштале“. Драги мој Дамире, ако је нечија политичка кампања показала да град
Сарајево и муслиманскобошњачки политички и сваки други врх (новинарски,
умјетнички...) не може да поднесе споменик у виду крста убијеним људима који је
видљив из Сарајева, онда је то прави проблем, а не таква кампања.
Следеће чега се дотиче Дамир је
обесправљеност Срба у Федерацији БиХ. И сад мислиш ево га! Сад ће! Сад ће прича
да их има 4% од предратног броја, сад ће прича да им се одриче право на
школовање, да им бошњачке странке бирају представнике, да их запослених нпр. у општинским
вијећима има у траговима, да им дјецу малтретирају у школама, да им се руше
надгробни споменици и скрнаве цркве! Да их се проглашава за колективне кривце!
Али мало смо се преварили – једини проблем и једина обесправљеност коју Дамир спомиње
је – Срби из Федерације не могу да гласају за српског члана Предсједништва БиХ.
Највећа спрдња је да данас, због лоше уређеног изборног система, Бошњаци
муслимани бирају и члана Предсједништва из реда хрватског народа, ког би
требало да бирају Хрвати. Оно што их спречава да то ураде и Србима јесте
чињеница да се он бира само из Републике Српске, и бошњачкомуслимански екстреми
за циљ имају бирање сва три члана Предсједништва на начин на који би сутра
могли да изаберу и српског члана. Наравно да би федералним Србима требало
обезбиједити право да бирају и српског члана Предсједништва, на начин који ће
спријечити бошњачке махинације, али за врлог Дамира – то је једина
обесправљеност Срба у Федерацији. Која, као и они меци с почетка, уствари не
долази од федералне владе, већ од владе Републике Српске! Опет сами себе
убијају а кмече да су угрожени, поручује нам Дамир.
Срби у Сарајеву нису гласачи, каже
врли Дамир. И тако опет игнорише оних педесетак хиљада сарајевских Срба из
дијелова града који су остали Републици Српској, односно Источном Сарајеву, као
што нигдје не спомиње ни да је највећи број сарајевских Срба у рату живио у
сарајевским предграђима – која је муслиманска војска гађала снајперима и
гранатама, свиме што је имала, убијајући и цивиле. Ти људи за Дамира
једноставно – не постоје.
Република Српска уствари
обесправљује сарајевске Србе – вели Дамир, мислећи искључиво на оно мало
сарајевских Срба који су остали у граду. Они су обесправљени, али искључиво од
стране Републике Српске, никог другог, и ни у чему другом осим у бирању члана
Предсједништва. Највећи екстремисти типа Сефера Халиловића или Сејфудина Токића
не би се постидјели овог објашњења врлог независног умјетника.
Тек на крају Дамир се сјећа да
постоје и Срби у Републици Српској. Али њима се не бави, они нису битни. Они су
само рођаци и пријатељи жртава.
Следећи проблем – тај споменик је
добар за предизборну кампању странака из муслиманско-хрватске Федерације. Те
странке које ће причати против крста, Дамир назива националним, или пази сад,
патриотским! Јер, крст, споменик убијеним Србима, лако мобилише и поларизира
људе, каже Дамир, да гласају за националне странке. Е сад, није проблем по
Дамиру у друштву у ком је могуће политичке поене сакупити на причи против
споменика убијеним припадницима другог народа – проблем је у споменику! Није
бошњачкомуслиманска јавност неспособна да се суочи са злочинима своје стране,
проблем је у споменику. Који, по Дамиру, нема више никакве везе са цивилима,
више је политички и предизборни. Нестадоше све жртве, сви убијени људи, све је
то само кампања, одлучио је Дамир, Онај Који Одређује Карактере Споменицима.
Ето начина како избјећи вјерску и националну поларизацију – не правити
споменике српским жртвама.
Нажалост, ту се снимак прекида, па
не знамо да ли је Дамир открио да би уклањање споменика српским жртвама који се
види из Сарајева допринјело и смањењу сиромаштва, насиља у породици и донијело
мир у свијету. Јер, уклањање споменика убијеним Србима очигледно рјешава све
проблеме Босне и Херцеговине.
Увијек се појави неки трн у оку,
трун у оку, и увијек се гледа у тај трун, вели Дамир. А рјешење је – уклањање трунова.
Оно што Дамир заборавља – то не мора
да буде споменик само цивилима, већ и војницима Војске Републике Српске. Јер,
нису то били само „зликовци који су пуцали на Сарајево“. То су били људи који
су бранили српске дијелове подијељеног Сарајева, од присутне и велике
муслиманске тзв. „Армије БиХ“, који су бранили, сасвим легитимно, своје домове
и своје најближе. На које се пуцали из тог Сарајева исто тако као што су они
пуцали на Сарајево. Јер то су били такође нечији најближи – дјеца, очеви, браћа,
стричеви, ујаци. И који су имали право да живе нормално, а не да морају да иду
у војску и бране свој народ, у рату који нису жељели. И њима такође сарајевски
Срби имају право да подигну споменик господине Дамире.
Закључак овог генијалног уратка
концептуалног умјетника – ништа другачији од оног младог вехабије који је пошао
мацолом да руши – уклоните споменик убијеним људима.
Постоји ли неки видео урадак Дамира
Никшића прије овога у ком се залаже за изградњу споменика убијеним људима у
центру Сарајева? Ако не постоји, онда је то доказ да је овај споменик, крст на
Златишту, и на самог Дамира позитивно дјеловао.
Различита објашњења, аргументи и
квазиаргументи. Али закључак исти. Да се Власи не досјете. Е мој Дамире, џаба
си кречио.
Нема коментара:
Постави коментар