среда, 4. новембар 2020.

Да ли је Дејтон гарант Републике Српске?

http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2020/11/04/da-li-je-dejton-garant-republike-srpske/


 Један од путева стварања од Бошњака муслимана доминиране унитарне државе БиХ који су осмислили СДА и пратећа машинерија је тиха ревизија Дејтона одлукама политичког Уставног суда БиХ који је својим одлукама изгубио сваки легитимитет.

Рецепт је – неко од бошњачких политичара поднесе апелацију Уставном суду, стране и бошњачке, некад и хрватске судије гласају онако како то Бошњацима одговара, и дође не само до укидања одређене одредбе закона или устава РС већ често и до писања нових одредби.

Условни рефлекс српских политичара је “одбрана Дејтона”, као да смо Дејтоном створени и прије Дејтона нит нас је било нити смо имали нека права.

Пошто је већ кроз Уставни суд и Суд БиХ измијењено скоро све што је могло у Уставу и законима РС, следећи циљ је Устав БиХ. Најновија манија сарајевских екстремистичких “научника” је поновно ишчитавање Устава и Дејтонског споразума и налажење “шта тамо уствари пише” и “шта су уствари мислили”, после 25 година ваљда “погрешне примјене” и “погрешног читања”.

Не прође мјесец дана да неко од сарајевских Колумба не открије да је “једини важећи енглески примјерак уствари погрешно преведен” те да се ево већ четврт вијека “погрешно примјењује”. Најновији у дугом низу будала је извјесни Нерин Диздар ( https://www.klix.ba/vijesti/bih/dizdar-dejton-ne-poznaje-konstitutivne-narode-ali-zato-utvrdjuje-bosanskohercegovacku-naciju/201013038 ) који тврди да “Dejton ne poznaje konstitutivne narode, ali zato utvrđuje bosanskohercegovačku naciju”.

Идеја је – открити неку “невиђену” одредбу Устава БиХ или Дејтонског споразума, и онда прогласити – да треба мијењати читав остатак Устава у складу с том “магичном одредбом”. Највише су на удару одредбе које гарантују равноправност Срба и Хрвата у одлучивању. Колика је правна ступидарија тражити да се Устав који се примјењује 25 година “чита и тумачи поново” и “прилагоди једној “новој” одредби” није потребно говорити.

Следећи талас напада иде по линији следеће “идеје” – “конститутивност, која иначе ни не постоји, је совјетски недемократски концепт, неспојив са прикључивањем Европској Унији”. Дакле, овде се не тврди да се Устав БиХ погрешно примјењује, већ да једноставно, он сам није у складу са обавезним Европским принципима, усвојен је да би се завршио рат, злочини и етничко чишћење, и сад је непотребан, дискриминирајући и превазиђен. Мијешају се двије ствари – одредбе које спречавају да се припадници мањина кандидују за неке позиције, што је Европски суд у Стразбуру прогласио дискриминишућим, и уставно уређење које даје посебна права конститутивним народима у циљу заштите равноправности и спречавања дискриминације.

Најчешће исти правници савјетују подносиоце апелација против БиХ по уставним питањима пред судом у Стразбуру и “заступају БиХ”, односно помажу доношење одлука које ће после користити као оружје за промјену Устава.

Једна од ствари која је највише ослабила уставно-правни (мада не и фактички) положај Републике Српске у БиХ јесте активност високог представника, гдје је сасвим легално и легитимно тражити укидање противуставних и антидејтонских наметнутих одлука и не престајати с тим.

Проблем српске политике у БиХ је пословично несналажење у правним питањима и заврзламама. Иако је позивање на Дејтон легитимно – увијек ће се наћи неко као судије Уставног суда БиХ, Високи представник, Суд у Стразбуру или Венецијанска комисија да нам објасне шта Дејтон/Устав БиХ уствари “мисле” или треба да “мисле” а ми то не знамо. Приликом правдања свињарија Уставног суда беспризорни Валентин Инцко је рекао српском новинару “Па шта хоћете, то вам је Милошевић потписао”.

Оно што морамо да научимо од наших комшија је:

    • на Дејтон се позива само кад нам одговара

    • дејтонски Устав БиХ није свето писмо – подложан је Европској конвенцији за људска права која је саставни дио Устава БиХ и има јачу правну снагу у односу на све остале одредбе

    • кад су у питању “виши принципи”, може се ићи и против дејтонског Устава у име “равноправности, демократије, европских интеграција… “

Укратко, не смијемо се позивати само на Дејтон, прије свега, јер ми као равноправан народ са својим правима нисмо настали у Дејтону, већ су у Дејтону само правно потврђена наша неотуђива права.

Посебно су штетне теорије како је Република Српска настала у Дејтону те само од Дејтона зависи. Не, Дејтон је настао јер су Срби успјели да одбране своја права, као што ће Дејтонске одредбе које нам одговарају важити само онолико колико имамо снаге да их сачувамо – видјели смо са активностима Високих представника.

Такође лоша последица инсистирања на Дејтону је повезивање права Срба са ратом а оснивања Републике Српске са ратним злочинима. Права Срба постојала су и прије Дејтона а право Срба на своју државу није из Дејтона већ је природно право. Као што није доведено у питање право муслимана или Хрвата на постојање због злочина, па ни оних усташких или шуцкорских, тако се не смије прихватити ни везивање постојања права Срба за рат. Наша права постоје откад ми постојимо, а не од рата и Дејтона.

Дакле, ако неко гура неко унитаристичко рјешење којим се крши равноправност српског народа – можемо да споменемо да је то против Дејтона, али дејтонског споразума, дејтонског Устава, дејтонских принципа, конвенција о људским правима које су саставни дио Устава БиХ и против – равноправности и слободе српског народа, што је најважнији разлог због ког нешто такво нећемо да прихватимо.

Охрабрује да је, нажалост само један, али вриједан, политичар – Милорад Додик, схватио и недавно поменуо да су дио Устава БиХ и разне јако широке и обимне конвенције о људским правима које се могу тумачити на разне начине и које су досад Бошњаци користили у својим апелацијама – по којима су и нека права Србима загарантована. Двадесет пет година после Дејтона.

Нема натезања и не треба нам натезање је ли нешто “по Дејтону” или није. Ако је противно интересима српског народа, противно људским правима и равноправности Срба, нема шта да причамо – то нећемо, неће проћи и нећемо прихватити.

Шта је противно српским интересима и шта крши људска права Срба најпозванији су да одлуче демократски изабрани српски представници.

Дакле, нема дискусија са умоболницима који налазе “скривене ријечи” и “нове преводе” Устава шта је дејтонски а шта није, шта је демократски а шта не. Оно што је против наше равноправности, наше слободе, наших права и наших националних интереса не може да прође. Дајте нешто с роштиља.

Срби у БиХ нису у Дејтону ни настали ни измишљени, нити у рату 92-95. како то воле да тврде сарајевски миндеринтелектуалци. Наше правно на слободу и равноправност не проистиче из Дејтона, већ из наших људских права, као и Република Српска. Разлог постојања Републике Српске није ни Дејтон ни рат већ природно право српског народа на слободу, равноправност и самоуправу. Није нам „Дејтон“ дао права, већ смо их имали, само их је признао – зато што смо били у стању да се за њих изборимо.

Довели смо се у дефанзивну позиију да се стално нешто бранимо, толико да се не усуђујемо више ни на један аргумент осим да је нешто “против Дејтона”.

Дејтон није ни свето писмо ни непромјенљив, али наша људска права, наша слобода, равноправност и наш национални интерес јесте.

То је сасвим довољан аргумент да одбијемо било коју одлуку којом се намеће јужноафрички систем владавине једног народа над осталима. Без Срба, нема одлуке, а наметање Србима неће проћи.

О Дејтону се може преговарати. О слободи, равноправности, људским правима и националном интересу не.

Можемо се не сложити је ли нешто у складу са Дејтоном, европским вриједностима, условима ЕУ… али ништа што Срби и њихови демократски изабрани представници у БиХ не желе – не може бити одлучено. Не јер то није дејтонски, већ зато што ми то као равноправан и слободан народ нећемо.

Није питање дозвољава ли Дејтон или не – питање је дозовљавамо ли ми или не. Ништа што је против нашег националног интереса не дозвољавамо.

И то је први корак за српска политичаре у поновном освајању слободе која им се отима деценијама и од које су се и сами помало одвикли.

Дејтон нас штити само онолико колико имамо снаге да се сами штитимо.

Нема коментара:

Постави коментар